Фотеља на Сени
Аутор : Амин Малуф
Датум издања : 3. март 2017.
Издавач : Лагуна
Број страница : 280
Језик : Латиница
Димензије : 13х20 cm
О књизи : Амин Малуф у овом делу путује кроз историју своје усвојене домовине из 29. фотеље Француске академије, коју заузима од 2011. године. Приповедајући нам о осамнаесторици који су се смењивали на његовом месту још од владавине Луја XИИИ и кардинала Ришељеа, аутор не само што исписује тај „делимично измишљен родослов“ него и слика бурна времена у којима су они живели: дворске интриге, сукобе идеја, револуције, ратове. Први „бесмртник“ утопио се у Сени, претпоследњи је починио самоубиство у свом стану с погледом на Сену, а сама Академија блиста на обали Сене. Малуф нам вештим пером дочарава чудесне призоре из живота академикâ, неких заборављених попут Кајаве, који у свој прстен беше уградио један Молијеров зуб, или чувених као што је Волтер и његов дочек у Паризу по повратку из изгнанства – сочне анегдоте, потресне судбине, бурлескне пустоловине, пикантни цитати, комичне песмице, префињени хумор, све се ујединило да пружи задовољство читања. Из фотеље на Сени Малуф са топлином удахњује живот знаменитим „прецима“, тим лучоношама својих векова чија се дела сусрећу у заједничкој борби за боље човечанство, и подсећа на светле тренутке прошлости Француске, која у непрестаним превирањима и преображајима не губи своју величину, дух и сјај.
О аутору :
Амин Малуф је Либанац рођен 1949. у Бејруту од родитеља Арапа католичке вере. Студирао је социологију и економију, био је у својој земљи новинар и ратни репортер, а 1977, пред ужасима грађанског рата у својој земљи, пребегао је с породицом у Париз. Од тада је мало путовао, а део године проводи у својој кући на острву Ре, на Атлантику. Пише на изврсном француском, који му није матерњи језик. Постигао је велики светски успех есејом Крсташки ратови у очима Арапа (1983). Потом је објавио неколико романа, који се данас читају широм света: Леон Африканац (1986), Самарканд (1988), Вртови светлости (1991), Таниосова стена(1993), Левантски ђердан (1996), Балдасарово путешествије (2000), Дезоријентисани (2012). За роман Таниосова стена добио је Гонкурову награду, највеће француско књижевно признање. За есеј Поремећеност света добио је француску награду „Књига и права човека“. Постао је члан Француске академије 2011. године.