Пећина
Аутор : Жозе Сарамаго
Датум издања : 16. децембар 2016
Издавач : Лагуна
Број страница : 355
Језик : Латиница
Димензије : 13х20 cm
О књизи : Пећина је прича о обичним људима у ери глобализма, старом сеоском грнчару, његовој ћерци и зету и њиховом псу. Породица живи у селу надомак Центра, велике индустријске и стамбене зоне чији становници носе пропуснице, увек под будним оком видео-камера, и у својим становима, кроз прозоре који се не отварају, могу видети у најбољем случају спрат испод и изнад суседне стамбене куле. Грнчар продаје посуђе и керамичке фигурице Центру све док му једног дана не откажу наруџбину са образложењем да је пластика практичнија и да његове грнчарске посуде више нису на цени. Зет се запошљава у Центру као чувар и цела породица сели се у овај растући гигантски мегалополис. Ускоро, међутим, у дубинама и тунелима испод Центра чуће најпре необичне звуке а затим дубоко у темељима открити тајну која ће потпуно променити њихов живот. Уз романе Слепило и Сва именаПећина чини триптих којим Сарамаго, на предлошку Платонове метафоре о пећини, даје своју визију капитализма и света који, обузет технологијом, полако срља у пропаст. Исписујући својеврсну, орвеловску алегорију о моћи и злу у данашње време, португалски нобеловац истовремено улива својим читаоцима веру у вредности човека као појединца, очаравајући нас колико својим особеним стилом, толико и животном мудрошћу и топлином коју носе његови главни ликови.
О аутору :
Жозе Сарамаго (1922, Азињага – 2010, Канарска острва), португалски писац, добитник Нобелове награде за књижевност 1998. године, родио се у сиромашној сељачкој породици беземљаша, мукотрпно се школовао и завршио машинбраварски занат у средњотехничкој школи у Лисабону, где се његова породица преселила кад је Сарамагу било две године. У тој школи је, „за дивно чудо, у наставном плану у то време, иако оријентисаном на техничке науке, био поред француског и предмет португалски језик и књижевност. Пошто код куће нисам имао књига (сопствене књиге, које сам сâм купио, од пара које сам позајмио од пријатеља, стекао сам тек у својој 19. години), уџбеник португалског језика, са својим антологијским карактером, отворио ми је врата књижевног стваралаштва“ (Аутобиографија). Радио је као аутомеханичар, референт у Заводу за социјално осигурање, новинар, преводилац, књижевни критичар, колумниста и уредник у више португалских дневних листова. Као заменик директора јутарњег дневника „Диáрио де Нóтициас“ смењен је после војног пуча 1975. и отад се потпуно посветио књижевности. После напада и цензуре португалских конзервативних власти на његов роман Јеванђеље по Исусу Христу 1991. године, које су спречиле његову кандидатуру за Европску књижевну награду, преселио се на шпанска Канарска острва, где је умро 2010. године од последица упале плућа. Свој први роман Земља греха објавио је 1947. После тога, до 1966, није присутан на португалској књижевној сцени. Од 1955. до 1981. бавио се новинарством и превођењем (Пер Лагерквист, Жан Касу, Мопасан, Андре Бонар, Толстој, Бодлер, Анри Фосијон, Жак Ромен, Хегел, Рејмонд Бајер и др.). Као уредник у једној лисабонској издавачкој кући, упознао је и спријатељио се са најзначајнијим савременим португалским писцима тога доба, па је објављивање збирке Могуће песме 1966. означило његов повратак у књижевност. Отад следе бројне његове збирке песама, романи, збирке прича, критике и политички текстови које је објављивао код најзначајнијих издавача и у познатим португалским књижевним и дневним новинама: Вероватно радост (песме, 1970), Приче с овог и с оног света (1971), Путничка торба (приче, 1973), Година 1993 (поема, 1973), Белешке (политички чланци, 1974), Гледишта изнесена у ДЛ (политичке полемике против диктатуре, 1974), Квазиобјекат (збирка прича, 1978), Путовање кроз Португалију (путопис, 1981) и романи Приручник сликарства и калиграфије (1977), Самоникли(1980), Седам Сунаца и седам Луна (1982), Година смрти Рикарда Реиша (1984), Камени сплав (1986), Повест о опсади Лисабона (1989), Јеванђеље по Исусу Христу (1991), Есеј о слепилу (1995), Сва имена (1997), Пећина (2001), Удвојени човек (2003), Есеј о видовитости (2004), Смрт и њени хирови (2005) и Каин (2009). Написао је и драме Ноћ (1979), Шта да радим са овом књигом? (1980), Други живот Фрање Асишког (1987) и In Nomine Dei (1991). Приступио је Португалској комунистичкој партији 1969. али је себе сматрао песимистом и атеистом. Сарамагов анархокомунизам и оштра критика монархизма и католицизма, као и његов политички ангажман, критика Европске Уније и Међународног монетарног фонда подстакли су неке критичаре да га упореде са Орвелом: „Орвелова одбојност према Британској империји истоветна је са Сарамаговим крсташким ратом против империје у виду глобализма.“ Пре додељивања Нобелове награде 1998, добио је 1995. Камоишову награду, најпрестижнију награду за писце португалског књижевног израза.